Не узимајући него поштујући све оно што природа јесте, такво архитектонско чудо могуће је преобразити у нешто изванредније и изузетније. Дубоко промишљајући о важности саме материје која нас окружује, сваком милиметру зеленила и горостасног стијења, догоди се да оно исконско још више добије на пуноћи свог израза.
Такве слике не догађају се спонтано, али се догађају суптилно. То најбоље зна академски сликар Никола Гајић, који већ двије године у подножју своје куће, смјештене испод цркве посвећене Светим Архангелима у Хрупјелима изнад Требиња или колоквијално у „Борићима“ изнад Засада, ствара умјетност на отвореном. Заједно са дјевојком и колегиницом, вајаром Соњом Белош од природе израђују право ремек дјело у мозаику.
У шали нам Никола рече да је направио прву херцеговачку пирамиду, поред које је, у неком њему знаном истраживању, сазидао и мини пројекције зграда. Одатле, да кажемо са првог нивоа, вјешто пореданим степеницима, опет његовом руком зиданих, спуштамо се у предио потпуно чаробан и нестваран. Разлог због кога смо и посјетили ово двоје умјетника.
Дочекује нас амбијент какав се у Требињу ријетко види или не среће уопште. Масивне стијене прекривене мозаицима различитих мотива, складно укомпонованих у једну цјелину. Испред њих наслагано камење које чека свој преображај у чувара куле која се приводи крају, али и свега осталог што овај предио чини нереалним и фасцинантним. Као посебан печат ту комуницирају и двије скулптуре, једна спрам друге, прецизно и складно прекривене стотинама комадића камена.
Иако углавном раде заједно, првобитна замисао је Николина. Сав разигран, са много тога што жели да каже и уради, пун неког дјечачког усхићења, јасно нам је зашто је на мјесту на ком је растао покренуо овакву, у нашој средини, универзалну причу. Потпуно искрен одговара да је замисао настала инстинктивно, а да ју је реализовао зато што је у датом тренутку тако желио.
„Пријало ми је и у почетку је ово требало да буде мјесто на које нико не може да дође. Првобитна идеја била је да направим простор гдје би умјетност довољно освојила природу, да овдје проводим вријеме и видим како ће оно што стварам утицати на мене. Такође, и да ли рад враћа сву уложену енергију. Све се развија постепено. Али, када буде готово, волио бих да ово буде моја оаза. Било би супер да долазе и други, да се овдје организују радионице и да утиче позитивно на људе добре воље. Волио бих да је мени неко кад сам био мали објаснио да не мора све да буде озбиљно, да нешто може да буде и игра“.
Управо из те игре, његовом бићу својствене, могао је да се бави мишљу о покретању посве необичне садржине, саткане од самог величанства природе. Под окриљем елемената који вијековима обитавају на мјесту његовог дјетињства, отуд и оног најприроднијег, контакта са самим собом. А када дође до неразумијевања са друштвом које нас окружује, онда је оваква врста комуникације и те како пожељно средство, како нас у суштину читаве идеје уводи Соња.
„Мислим да је ово нека потреба за комуникацијом са простором и окружењем, можда мало стидљиво јер је завучено а опет, баш како и треба да буде. То је оно што се мени свиђа код овога, није логично и мислим да тога недостаје. Данас је све поједностављено, све је сврсисходно и превише практично. Живимо у времену када се све сувишно одстрањује, сувишни су украси, па и умјетност, нажалост. Овдје је имагинација изашла у реално, што цијелу замисао чини посебном“.
У свом стилу, Никола додаје да је, попут свега чиме се бавио, и ово једна врста експеримента.
„Ми се бавимо умјетношћу, то волимо. Друштво као колектив нама не прилази и није заинтересовано у суштини шта ми то радимо. И ја то схватам па ми је занимљиво да ипак са тим друштвом комуницирам, што је један од разлога због кога ово и радим“.
И овдје стављамо тачку на идеју умјетника, коју није пожељно ни потребно преиспитивати па се с тога бавимо задивљујућим концептом који израња из саме природе. Невјероватне скулптуре и мотиви нанизани од безброј коцкица каменчића, уз повремене одбљеске сунчеве свјетлости чине да ово мјесто одузима дах. У сред града као да смо миљама далеко изван цивилизације, а опет у њеном средишту. Тамо гдје на мистичан начин све другачије живи и тече.
„Мотиви су различити, животиње, орнаменти, скулптуре. Материјал камен, највише природни, и нешто плочица. Узимам отпад од каменорезаца, има мало ријечног камена, а Соња је из Кикинде донијела шкољке из канала Дунав – Тиса – Дунав. Покушавамо заједно да осмислимо да цијели простор буде једна необична прича у природи“.
На овом локалитету одакле се пружа бескрајан поглед на град, ово двоје талентованих људи заједно раде када им то временски услови дозволе. Соња истиче да заслуге највише припадају Николи, а да му она помаже и реализује неке властите замисли, попут куле коју украшавају бројни комадићи перли, камења и огледала. Њену кулу, како нам то Никола објашњава, али и цијели предио, чуваће змај, кога тек треба да заврше.
„Дуго смо слагали комаде камена један на други да бисмо добили облик те неке нереалне животиње. Сада је на реду да на сваки камен лијепимо и слажемо мозаик. Цијели процес споро иде јер треба времена. Не може се радити спонтано због медија којим се служимо, већ све мора да се испланира. Идемо постепено, непрекидно имамо нове идеје“.
За двије године колико подижу ову умјетничку оазу, неке старе елементе су скидали, рушили, правили нове. Од првобитно нацртаних линија по стијенама, набацивања камена, првог мозаика кружића са жуто сивим орнаментима до осталих фигура и скулптура, задње што су урадили је мозаик руку, који се Николи највише допада. Прецизније шака раширених прстију које као да подупиру стијене. Учинило нам се, и комплетну замисао, али и као наговјештај добродошлице свакоме ко овдје дође.
Ми се, пак, не можемо одлучити који од елемената бисмо издвојили. Сваки нам је појединачно фантастичан, а тек сагледавши их заједно, како надвисују амбијент, као да су ту одувијек, буди у човјеку интензиван осјећај припадности и неке надвременске, надљудске љепоте.
„За двије седмице активног рада може да се уради скулптура у простору са мозаиком. Наравно, прије тога иде зидање. Овдје је био мали комад стијене на коју сам надограђивао камења док нисам добио жељени облик. Све сам зидао рукама и преко слагао мозаик да добијем фиксну скулптуру. За мозаик треба доста времена и стрпљења, а с обзиром на сталне нове идеје ово је процес који може заувијек да траје“.
Овај сликар све ради ручно, камен сам ломи и зида, а потом и лијепи, опет својом руком изломљене комаде камења и плочица. Педантно их распоређујући гдје и како треба да се смјесте, од стијена формира скулптуре, које у свој својој величини и пуноћи савршено одговарају аутентичној атмосфери. А у контрасту са погледом на урбане дијелове града преко пута, камене блокове упаковане у готово једноличне фасаде, у трену на овом брежуљку освијестите сву снагу чисте умјетничке визије.
И док размишљају да ономе што раде дају и неко име, дотле имају још доста посла. Рекоше нам декоративност није довољна сама по себи ако нема душу. На овом пропланку тик изнад Требиња, докле поглед и ум сежу, извјесно је, душа израња из сваког креираног дијела мозаика. Ту, гдје вам нико не треба да оживите сопствену чулност, сагледају се све несагледиве дубине материје која као да је чекала некога да је препозна, а затим и оживи, јасно нам указујући да је комуникација могућа свуда ако знате да ослушкујете!
Академија као азил
Никола Гајић рођен је у Панчеву, растао у Рисну, а затим у Требињу гдје је на Академији ликовних умјетности завршио основне и мастер студије, одсјек сликарство. Соња Белош је из Кикинде. Ликовну академију, одсјек вајарство завршила је у Требињу, мастер студије у Београду. До сада су излагали самостално и на групним изложбама, а учествовали су и на више радионица. Никола је ове године освојио прво мјесто на конкурсу „Награда за младе уметнике Панчева“, док Соња за свој рад такође има неколико награда, међу којима и ону за најбољег студента на катедри за вајарство 2017. године. Изузев сличног начина размишљања и погледа на свијет, повезује их и спознаја, рекоше нам, да је требињска Академија најбоље што им се могло догодити.
„Јако се радујем што сам студирала у Требињу и провела неко вријеме овдје. Мислим да живот у Требињу има своје квалитетете, поготово за људе који су љубитељи природе и мира. Недостаје мало разноликог културног садржаја, али сналазимо се. Академија је као азил за све оне људе које не очекујеш да нађеш у једном малом граду и много лијепих успомена ме везује за само студирање. Владала је нека дивна атмосфера међу свима нама и то је нешто што обиљежи и утиче на човјека“, рече нам Соња, док Никола додаје да га је сама судбина послала на Академију, на чему је данас, сходно свом темпераменту и стваралачком импулсу, и више него захвалан.
Извор: Редакција/Радио Требиње/Аутор: Маја Бегенишић